Milosrđe pisanja
Kad sam odlazio, obećah, da ti se vratiti imam. Vraćam se, na tvoje žalo u jesen, jesen je bila.(Jesen se svakog dana sve lepša rađa međ tvojim valima.) Hose Jero, „Povratak na more“
...ogrubi i koža, i srce, i suze duplje u pustinje pretvore,u usahla korita riječna, pa ipak smrt je janusovsko božanstvo, i poslije svega izmami osmijeh, ne bezrazložno,a život se nastavlja tamo gdje se mrtvi smijuna neki drugi način.Radomir D. Mitrić
Čovek je putnik (homo viator), tragalac za mestom u egzistenciji, za duhovnim uporištem, odgovorima na pitanja ličnog identiteta, istine i sopstvene mere postojanja. Zato svoju tragalačku, kao arhetipsku, prirodu umnožava u onim pravcima i presvlači u ona obličja humaniteta koja ga, bar približno, mogu dovesti do tačke u kojoj je samospoznanje moguće. I evo nas na terenu stvaralačke energije homo creato ra ili homo poeticusa, koji je istovremeno i homo ludens i homo religiosus, na samom začetku istinske pobude umetnosti i književnosti. A možda individua, koja nije otuđena od sopstva i od svog identiteta, najreprezentativnije i najvidljivije se u dubine bića upušta u priči, dok se njena potraga odvija u pričanju, kazivanju o tome odakle dolazi i kuda se uputila. Tako taj stvaralački duh, očuđenjem, uosećavanjem u iskustvo, ali i meditativnim stanjem i dubokom kontemplacijom, opisuje jedan specifičan mistični krug – od sebe ka sebi. Nije li taj momenat izazov svake autobio- grafije, memoara, dnevnika ili pak autofikcije, bez obzira na poetičke obrasce i filosofske ili stilske potrebe duha epohe? I nije li, ujedno, to izazov svake priče, konačno, romana kao sume narativnih iskustava različitih glasova, mnogostrukih odjeka humaniteta?
Autentičan i iskren odgovor na ta pitanja ponudio nam je Radomir D. Mitrić romansijerskim prvencem Šum Panonskog mora („Mono i Manjana“, Beograd, 2012). U njemu autor gradi jedan narativni lavirint od ispovesti, sećanja i iskustava, sa kojima se upravo u priči suočava. Pri tome, on izražava neupitno poverenje u iskupljujuću i terapeutsku snagu umetnosti, nadasve književnosti, koja mu pomaže da se ispriča i tako zametne, a možda čak i izgradi svoj narativni identitet. U tom procesu razabiramo nekoliko tematsko-motivskih krugova priče: segment o ranom i bezbrižnom detinjstvu autora/junaka, priču o ratnim iskušenjima i porodičnim gubicima, koja je predstavljena isključivo iz lične, subjektivne perspektive, priču o mansardi kao toposu sreće odakle potiče autorova svest o pisanju, priču o putovanjima, ljudima i vezama, i, konačno, priču o odraslom junaku koji postulira jedan pogled na svet, na sopstveno iskustvo koje ga je oformilo i na sebe koji jeste (sada) dok priča svoju priču, i kao junak te priče i kao njen autor.
Šum Panonskog mora je ostvarenje u kojem dominiraju motivi rata, smrti, porodice, umetnosti i ljubavi, kao svojevrsni okvir u kojem se junakova priča odvija, pri čemu pripovedač u prvom licu tokom razvoja priče razvija neophodno dubinsko razumevanje života upravo zarad njegove apologije. Koheziona snaga, ne stoičkog pomirenja sa iskušenjima rata i bremenom vremena, već unutrašnjeg, vedrog sagledavanja svih lica života i njegove nedogledive veličine ovaj roman izdvajaju iz niza literarnih ostvarenja koja rabe sličnu tematiku. Jer i savremenom čitaocu je potrebna ta promena senzibilnog fokusa i raspoloženja prema stvarnosti u kojoj se zatekao, kako bi i sam iskusio onu humanu svežinu umetnosti koja razume i preosmišljava istoriju i čoveka.
Narativne ravni ne grade linearnu konstrukciju priče, već se ulančavaju i ulivaju u mnogo rukavaca, ali su povezane nadsvešću samog autora. Priča Šuma nastoji da uspostavi celovitu i koherentnu sliku jednog iskustva i da bezrezervno, preuzimajući sav rizik, ponudi čitaocu Arijadninu nit kojom bi mogao da se snađe u lavirintu pripovedačeve svesti. Mitrićev narator je mudar jer zna da za čitaoca njegov junak ne mora da bude ono što sam autor/pripovedač misli da jeste, koliko god da ga je u pričanju razotkrio, ali je ipak svestan da će upravo zbog toga i čitalac oformiti približno istu predstavu o njegovoj ispovesti.
Razmišljajući o simbiozi ili ekvivalenciji identiteta junaka, pripovedača i autora, otkrivamo da, iako na prvi pogled izgleda kao roman-ispovest ili memoarski prozni zapis, Šum Panonskog mora zasigurno može biti autofikcija. Naime, on se nalazi na granici između autobiografije i romana u prvom licu. Karakteriše ga retrospektivno pripovedanje života junaka/pripovedača, čije je ime homonimno imenu pisca, stil pisanja koji naliči usmenom kazivanju, te rekonfiguracija linearnog vremena koju je Mitrić postigao nekolikim postupcima: fragmentarizacijom, stratifikacijom i selekcijom događaja iz ličnog života. Takođe, tu je i nezaobilazna napomena u podnaslovu, koja sadrži žanrovsku specifikaciju „roman“ i, zbog širokog upotrebnog spektra u različitim vidovima umetnosti, pomalo neodređenu naznaku „mozaik“, kao autorovu eksplicitnu sugestiju pravilnog okvira u kojem će se čitati njegovo delo. Ta naznaka je u strukturalnom, a pokazaće se i u semantičkom pogledu saobrazna samom tekstu.
Imajući ove aspekte na umu prilikom čitanja Mitrićevog romana/biografije, ne možemo se odupreti utisku njegove smisaone korespondencije sa romanom Traganje za izgubljenim vremenom. I sam svojevrsna autofikcija, Prustov roman kao da je u Mitrićevoj priči doživeo autentičnu duhovno-umetničku kontrakciju svog značenjskog potencijala. Ova intertekstualna primedba suvisla je iz razloga što i Prust i Mitrić potražuju ishodište identiteta u vremenu pre samootuđenja, egzistencijalnom i metafizičkom izolacijom tog prvotnog vremena strategijom začudnosti. Egzistencijalno putovanje i jednog i drugog stvaraoca se nastavlja i u spoljnom vremenu, ali unutrašnje vreme, kao zalog umetničkog i duhovnog samospoznanja, zaustavlja se u domenu izgubljenog vremena – zbog kojeg junak postaje pisac autofikcije. Tu svest Mitrić ispoljava na jasan narativni način, uspevajući da selektuje, a potom izoluje i ispriča sećanja i doživljaje u kojima se konfiguriše projekcija sopstvenog lika i odakle potiče potreba za autonaracijom. Zbog toga dolazi do usložnjavanja narativnog glasa, jer jednim diskursom ili intonacijom se pripovedaju ratni događaji i sećanja, drugim vreme pre rata, vreme i prostor srećnog detinjstva, a na poseban, esejistički, način pripovedač sažima kontemplacije o književnosti, umetnosti, ljubavi, smrti i drugim iskustvima odraslog čoveka. U tim, lirsko-esejističkim segmentima priče, koji se otkidaju od fabule, autor/junak pokušava da napravi sumu i svrhu svoje potrage za izgubljenim vremenom, da duhovno zaleči lične gubitke usled rata i da uspostavi jasan duševni koordinatni sistem. U njima, rečnikom psihoanalize rečeno, dominira super-ego, odnosno ono ja koje je prevazišlo post-traumatsko iskustvo. Takođe, ti nas fragmenti neizbežno podsećaju na Desničine kontemplacije u Proljeću Ivana Galeba, romanu koji izražava samosvojnu potragu umetnika za izgubljenim vremenom, ali koji kroz mentalna putovanja i asocijacije svoje vreme i pronalazi. Nije slučajno ni što je junakov brat Vladimir neposredno pre pogibije na ratištu čitao Manovu umetničku vremensku kapsulu Čarobni breg, u kojoj je vreme mogućeg sveta izolovano i zaustavljeno, koje je blizu večnosti, a u kojem će se obreti i Mitrićev Vladimir. Svakako da je u toj činjenici panonski narator nazreo sličnosti između brata i junaka Čarobnog brega, Hansa Kastorpa, ako ni u čemu drugom, onda u načinu njihove pogibije. A te veze nisu namerne i nategnute, već opravdane i evidentne, jer je rat vakuum u vremenu, u kojem neko ostane zarobljen tragičnom igrom sudbine. Nažalost, Vladimir nije poginuo samo u svetu romana. Njegovo izgubljeno vreme se ne može povratiti, osim sećanjem, ali onim umetničkim, koje možda jedino ima ontološku privilegiju.
Nekoliko desetina kratkih poglavlja-fragmenata ilustruje trenutni fokus interesovanja pripovedača koji u njima uobličuje svoju ideju, reminiscenciju ili kontemplaciju. Oni se ulivaju u atmosferu rata, smrti i ličnog gubitka, pa se tako u ovom romanu bez fabule u tradicionalnom smislu formira jedinstvena pripovedna nit. Glavni akter te niti, pored junaka/naratora jeste i njegov brat Vladimir koji je sa devetnaest godina, početkom devedesetih, poginuo u građanskom ratu na prostoru Bosne i Hercegovine. Zato će na jednom mestu metapoetičkog osvešćenja biti istaknuto da se pisati može „jedino duboko svestan blizine smrti. A ja sam“, veli junak, „upoznao mnoga njena lica.“ Tema smrti predstavlja svojevrsni okvir Mitrićeve poetičke konstrukcije. Misao o smrti kao neizbežnom pratiocu života proističe iz besmisla rata, ali i iz ljubavi i poriva za stvaranjem. Mitrićev junak/narator je nakon niza teških momenata proniknuo u tajnu goropadnice smrti i kao takvu (iznenadnu i zastrašujuću) uspeo da je prevaziđe životom, koji iz nje, ironično, izrasta na jedan novi, katkad promišljeniji, katkad karnevalsko-groteskni način.
Mada ispresecan mnogim esejističkim celinama i poetskim iskazima i umrežen u narativno-lirsku kosmogoniju autorove autofickije, glavni narativni tok čini sedam rasutih poglavlja naznačenih naslovom „U infernu rata, prozna kajdanka“. Pisac u njemu progovara o ratnom iskustvu iz detinjstva, upisuje ratne note u notni zapis vremena, kajdanku svoje muzike, ličnog gledišta i doživljaja porodične nesreće, prinudnih seoba i iskušenja koja su obeležila i njegov kasniji život. I u drugim poglavljima/fragmentima narator se obraća ovim temama. Interesantno je da je njegov junak, kada ga ili se narator retrospektivno sagleda, sve vreme imao predosećaj o strašnim događajima koji će uslediti. Takođe, njega odlikuje nihilistički odnos prema ratu i uspevanje da prevazilaženjem pripadnosti jedne od strana koje su se u tom sukobu oformile, izoluje i ogoli zlo kao ontološku kategoriju, ali u čistom ljudskom smislu. Junak/narator naglašava da su ga lični gubici naveli na takvo promišljanje. Ipak, ono je svojstveno starijem, istorijski osvešćenom junaku, a ne jedanaestogodišnjaku koji se u ratnoj stihiji našao i koji je pod ćebetom maštao o bekstvu iz zbilje, verujući u pravednost Boga. Izvesno je, međutim, da je zbog tih doživljaja Mitrićev dečak prerano sazreo i prozreo mehanizme istorije i života. Upravo ta prozorljivost mladog junaka u vremenu priče, naratoru u vremenu pripovedanja omogućava da stvari sagleda na dublji način, iznutra, da delove mozaika pravilno složi, bez rezignacije i mržnje, ali i da pomiri osećaj pripadnosti jednom narodu sa univerzalnom ljubavlju prema čoveku. On razložno pokušava da bude milostiv prema surovostima realnosti, da prevaziđe doživljaje vezane za porodičnu i tragediju jednog naroda, istovremeno da oplemeni ona bolna sećanja zarad očuvanja sopstva i zarad integracije ličnosti. To može postići samo pisanjem, makar i eliptičnim rečenicama: „Kad pomislim na detinjstvo, nešto mi uvek izmiče. Piscu dok piše knjigu, uvek se iskrade ključni momenat čije naznake, tek, uspe da opiše. A treba što je moguće više zapamtiti. Zapisati. Sačuvati sebe, za druge, koje bi to moglo zanimati. Oplemeniti. Možda spasiti od suicida. Fenomenom katarze. Metamorfozom a la Ovidijana.“ Iako duboko svestan pogubnosti istorije, naličja nekadašnje socijalističke Jugoslavije, levantski zadrigle, vavilonski usijane i multikulturalno izveštačene Bosne, autor neutrališe i poništava granice među ljudima, jer je volja za smislom sveobuhvatna, a njegov duh stremi univerzalnom: „Umovi naši, imaju mogućnost umnožavanja, veću od geometrijske progresije. Treba preći granice ograničavajućeg, granice postoje samo u glavama ljudi.“
U takvim reminiscencijama, narator pokušava da otkrije smisao prerane pogibije brata Vladimira. Zato uspostavlja direktnu vezu sa njim, navodeći, pri tom, i uticaj koji je, kao stariji, brat na njega izvršio. Mitrić je svestan da kroz njega Vladimir nastavlja da živi, ali da se, sa druge strane, sećanje na njega ostvaruje tek u svetu književnosti, činom pisanja o sebi kao mogućnosti konstituisanja narativnog identiteta. Umetnički predeo koji iscrtava Mitrić je mediteranski, balkanski, uronjen u antičke vode značenja i mitološke svesti, u toplinu patrijarhalnog ambijenta, u sinkretizam praslovenskog i hrišćanskog, levantski proosećan, odisejevski imaginiran, jer junak/narator priziva paradigmu putnika Crnjanskog koji spaja udaljene sa bliskim krajevima, svet sa zavičajem, modernost i tradiciju i homerovsku viziju povratnika ka sebi i iskonskim dubinama bića, u unutrašnjoj Itaki zavičaja. On je sada samo obučen u novo ruho, koje odgovara našem duhu vremena, ali njegov zavičaj nije samo lični, već i kolektivni, civilizacijski. Tako Mediteran, kao prostor prvih civilizacija, prerasta u lajtmotiv Mitrićeve poetike. Mediteran je u njegovom eseju Priča o Mediteranu u delu Summer Quartette and Story about Mediterranean / Letnji kvartet i Priča o Mediteranu „ogledalo čovječanstva i kolijevka civilizacije koji utiskuju svoje tragove u budućnost kao nijedno drugo mjesto na zemlji“. Taj je topos izvorište prvih priča i prvih bajki, a u Šumu Mediteran prerasta u uslov i konsekvencu konfigurisanja narativnog identiteta junaka/naratora: „Kada bih morao da se identifikujem sa nekom rečju, onda bi to najbolje definisao pojam ‘Mediteran’. Sa ovim sam se terminom susreo još kao dečak, listajući razne enciklopedije. Mediteran lapis lazully boje, čiji dah seže od Rta dobre nade do egipatskih pustinja, on je axis mundi sveta, izvorište svih civilizacija. Ja sam Mediteranac, to je moja iskonska odrednica. [...] Ali priča o Mediteranu jeste svakako i priča o mom životu. A tu sam priču prvi put čuo na Adrijatiku, jednom od brojnih vodenih lica Mediterana, pored Alboranskog, Tirenskog, Jonskog i Egejskog, Balearskog i Kritskog, pa sve do Panonskog lica, u Panoniji, gde je nekad postojalo Panonsko more koje se povuklo u dubinu zemlje, od kojeg sam, za dugih jesenjih noći slušao ovo što danas svedočim, papirom, perom i delom.“ Otuda validno opravdanje naslova romana Šum Panonskog mora, ali taj šum koji se pominje, jeste onaj drevni, praiskonski, arhetipski šum putnika koji plovi po tekovinama civilizacije panonskog i mediteranskog podneblja, koji se nje i seća, kao nastavljač u dijahronijskoj i kao sagovornik u sinhronijskoj ravni iskustva i doživljaja. Ovaj, rečima Dragoslava Dedovića, „pesnik mediteranske melanholije“, uzima Mediteran kao „krovni pojam“ civilizacijskog iskustva, kao vezu između svih ljudi, ma koliko da su udaljeni, ali i kao vezu između vremenā. On sve ucelovljuje, ponajpre na kulturnoistorijski, a potom i na duhovni način, način koji je autoru preko potreban.
Mitrićev prozni iskaz poseduje autoreferencijalni karakter. Narator sve vreme otvoreno ili skriveno pokazuje svest o sebi kao pripovedaču i o tome što priča. Ti delovi nisu metaleptički iskoraci iz osnovnog narativnog toka, jer njega u ovoj priči samostalnog i jasnog nema, već predstavljaju izlazak autorovog glasa iz pozadine pripovedanja, tačnije javljaju se kao autokomentar naratora/autora na sopstvenu biografiju, ali i na poimanje i mesto priče i pripovedanja. Upravo demistifikacijom priče pisac želi da stekne poverenje čitaoca i da ga uvede u predvorje iluzije i fikcije, ma koliko ta iluzija bila reverzibilna. Već na samom početku autor se razotkriva u nedoumici kako da započne priču želeći da pronađe esenciju „sećanja ili osećanja, a da ne izgubim crvenu nit pripovedanja koja vodi u lavirint gde damara tamno biće srca“. Metapoetički zapis, koji predstavlja svojevrsni kreativni solilokvijum, nalazimo u poglavlju „poeta vates”: „Najviše sam pisao na koncertima klasične muzike, kad se pogase svetla i kad me klasična muzika transponuje u neko međuvreme i međuprostor. Nosio sam sa sobom uvek grafitnu olovku, i nadrealistički, po nekom automatizmu, beležio sintagme i rečenice, koje sam kasnije inkorporirao u pesme i prozna sižea. Ta pisanija behu moja prva prava putovanja ikoničkim paralelama sveta.“
Jedno od centralnih mesta Mitrićevog promišljanja književnosti i života, okosnica, istovremeno i simboličko težište njegove poetike, predstavljaju ostr vo, kula i svetionik. U ranijim intervjuima autor je istakao da ostrvo prepoznaje kao „princip izdvojenosti iz tehnokratskog svijeta, i čuvanja Sopstva“, da je kula princip odbrane, lepom reči i punim jezikom ili kontemplativnom poliglosijom, od duhovno okrnjene, no osvajački nastrojene stvarnosti, dok se simbolika svetio nika otkriva u mogućnosti poezije, ujedno kao njenom najlepšem zadatku, da se poruka smisla nekome pošalje. Taj poetički postulat Mitrić ponavlja i u ovoj proznoj autofikcionalnoj ispovesti. Samo što su simbolička uporišta njegove poetike u romanu položena na radni sto u autorskoj sobi, u kojoj se događa književnost.
Pojedini delovi romana su esejističko-lirski intonirani. U njima autor predstavlja svoju viziju, filosofsko i umetničko vjeruju i ucelovljuje sopstvenu ličnost. Upravo zahvaljujući tim pasažima čitalac stiče utisak o celovitosti Mitrićeve priče, ali i završenosti jednog iskustva, jer pokazuju izvanrednu volju pripovedača/junaka da pomiri sve ambivalencije i opozicije koje su ga iskušavale na putu izgradnje ličnosti. U takvoj, autentičnoj viziji, žrtva oprašta svom dželatu; dečak koji je u ratnoj stihiji izgubio brata pronalazi način da iz političko-istorijskog i ideološkog konteksta izoluje zlo kao takvo i da ga nadiđe; potražuje mogućnost izuzeća iz svih partikularnih ideoloških vizija i stavova vezanih za građanski rat, nadasve, uspeva da iz vremena razorenih vrednosti, koje je izgubilo ono istinsko vreme, prikupi vrednosti koje bi omogućile njegov opstanak i koje bi pronašle univerzalno vreme začetka ličnosti junaka. Sa druge, pak, strane, junak/narator u svojim kontemplacijama pronalazi duhovna ishodišta iz različitih istorijskih epoha i civilizacija i u sebi ih pomiruje na najoriginalniji način. Njegova duhovno-umetnička uporišta smeštena su, kako u hrišćanskoj Bogočovečanskoj paradigmi, platonističkim i gnostičkim učenjima, staroslovenskim verovanjima, tako i u mitološko-teogonijskim modelima helenističkog sveta ili filosofskim učenjima Istoka, ali istovremeno, svoje duhovne vođe vidi i u najrazličitijim filosofima modernog doba. Nikako, međutim, ne možemo govoriti o religioznom sinkretizmu junaka, već o jednom radoznalom i široko obrazovanom duhu koji je iz svake tradicije sa kojom je upoznat uzeo onaj element koji će mu omogućiti da pronađe sebe, da preobrazi sopstveno iskustvo i izgradi celovitu ličnost. Vrlo važan za razumevanje duhovnog lika junaka/autora svakako predstavlja odnos prema tradicijama o kojima piše. On nesputano razotkriva na koji način se sa njenim različitim modelima upoznao – preko članova porodice koji su bili posrednici prilikom sticanja takvih znanja – ali otkriva i šta ti obrasci znače za njega u momentu u kojem piše. U tom procesu Mitrić ističe slobodan odnos koji je imao za usvajanje modela življenja i mišljenja njegove porodice i okoline. Tako želi da uspostavi jedan kontinuitet, ali i da usaglasi ambivalencije između modela i obrazaca koji su a(nti) tradicionalni, u kojima živi, a od kojih ne beži, sa onim preživelim tradicionalnim tokovima i formama, čije je elemente i vrednosti inkorporirao u samog sebe. Autor insistira na preispitivanju tradicije, kako umetničke, tako i vanumetničke, i zagovara njenu prefiguraciju „čitanjem na nov način“. Takav kompromis vrhuni u esejističkim fragmentima o ženskom i muškom principu, a on je svakako posledica junakovog oduhovljenog, samim tim i oplemenjenog pogleda na svet, koji, kao takav, ne trpi bipolarnu egzistenciju. Kod njega nema ograničenja, niti ih može biti ako se uloži snaga stalnog samoprevazilaženja i preobražaja. Junak sve vreme pokazuje volju da to ostvari.
Kada je reč o umetničkim tradicijama sa kojima Mitrić vodi dijalog, nezaobilazni su umetnički uzori koje tokom pripovedanja doziva i koji su svojevrsna paradigma njegovog razumevanja sveta. Iz tih razloga ovo delo je eklatantna interdiskurzivna mapa po kojoj junak lako i odvažno hoda, štaviše, koordinatni sistem u kojem ne može da izgubi ni sebe ni vreme, jer je samo u ontološkom polju umetnosti vreme ciklično i univerzalno. Ilustrativan primer za to ponuđen je u poglavlju „Smrt, moja fuga“. Čitalac stiče utisak da su upravo umetnički doživljaji neophodni naratoru da razume stvarnost u kojoj živi i da tek kao aktivni recipijent umetničkih poruka može da uspostavi odnos prema sebi i da ispriča svoju priču. Njegova poređenja i metafore vezane za spoljni svet svoje izvorište i ishodište imaju u svetu književnosti, muzike, filma, slikarstva. Junak je deo tog drugog, alternativnog sveta umetnosti, zahvaljujući kome može da živi u svetu realnosti i da ga razume. Na duhovno-umetničkom nivou, međutim, Mitriću su najbliži Borhes i Miloš Crnjanski. U njihovim umetničkim idejama i toposima, ovaj mladi stvaralac najviše pronalazi inspiraciju za opisivanje sopstvenog kreativnog luka i prepoznaje sličnosti sa sopstvenom imaginativnom vizijom. Zasigurno da tu poetičku paralelu, koju je već ostvario u poeziji, autor produžuje i u ovom romanu. Borhesa doživljava kao najvećeg graditelja književne misli koji mu je putokaz u pomeranju granica umetnosti, dok se trag Crnjanskog prepoznaje u atmosferi i doživljaju života koji Mitrić stvara, ali i lirskim pasažima u kojima pripovedač oživljava meditativna stanja svog unutrašnjeg bića: „A bio sam posve lak, posle, te noći, oslobođen zemnih okova, okrilaćen anđeoskim krilima, koja ne robuju vezanosti za vreme i prostor, valjda zbog pričanja, a najpre zbog anđeoskog glasa Mirande Arvaljes.“ Narator Šuma veli da uobičava da piše u jesen, koja je ishodište pisanja, ali i da imaginira severna prostranstva, izvan horizonta realnosti, kao arhetipske, ali i pretcivilizacijske topose sreće i boljih ljudi, kao što je o njima eterički slutio – spajajući naizgled nespojive prostore, vremena i ljude – i Miloš Crnjanski. Ako je verovati rečima pesnika i autora autofikcije Šuma,1 koji poseduje i iskazuje visok stepen autopoetičke i autokritičke svesti, njegov poetski credo je proistekao iz Borhesove pesme
„Himna“, u kojoj ovaj latinoamerički književnik, kako veli, „prošlost tretira na način kao da se događa i ovog trena, da nije mrtva“. Tako Mitrić suvereno nastavlja tragom poetike koju je konstituisao u pesničkim knjigama.
A jesen, i život sa smislom i providencijalnim impulsom, u Mitrićevom slučaju, saobraženi su njegovoj autopoetičkoj svesti ali i poimanju smisla i ishodišta književnosti: „Okrenem li se u sebi, oko sebe, u pamćenju, plinuće predeo okeržutom togom kojom stara boginja Jesen risaše prirodu od pamtiveka. Vezanost za jesen kao godišnje doba nije slučajna jer je ono najinspirativnije godišnje doba za umetnike. Pa je ta boja i najživlja boja moga sećanja. Nije bezrazložno okeržuta boja, boja kojom slepci gledaju svet, svojim unutrašnjim očima. Nostalgija tada ispuniće prazne obale mog unutrašnjeg jezera, u kojem zrcalim melanholično, davne portrete i događaje, njihova ponovna otelotvorenja, njihov ponovni eidos, dok budem sklapao delove krčaga u celinu koju prošlost pokušava odvojiti od mene zaboravom, zabravljujući ga od mene, zagubim li ključ koji otvara njena vrata od voskovite ilovače. Taj gralovski predmet večne epifanije.“ Kroz književno delo, kao stvaralac i kao aktivni čitalac, narator doživljava posebno stanje epifanije i osećanje katarze. A to su neminovni uslovi za iskupljenje i ucelovljenje života, onoga života koji je za junaka/autora bio u krhotinama. Otuda mozaična struktura romana, otuda život kao mozaik, sklopljen od onih rasutih komadića izgubljenog vremena.
A samo umetniku poznata tuga za lepotom, za savršenstvom, koje vazda u svom prohtevu za saznanjem nedostaju ovom svetu, a koje stvaralački duh predoseća i na umetnički način artikuliše, smeštena je u predele iskonske budnosti i plemenitog straha od istine smrti. Metapoetičkim zahvatom, autor iznova uranja u ta mesta odakle izvire pobuda da se prevaziđe smrt i potreba za pisanjem, za estetizacijom stvarnosti kao merom savršenstva, za ontologizacijom umetnosti, za pronalaženjem vremena u čoveku: „Može se pisati samo iz nekog velikog gubitka. Samo iz stanja koje nadilazi ravnodušnost kojima je sklona većina ljudi koji gotovo nesvesni prolaze kroz život. [...] Pisac je čovek koji stoji na žalu, žaleći za nečim što je izgubio i čega se sa setom seća. Šetajući olimpskim vrtovima, stvarajući svoje male kule od peska, papirnate Vavilone.“ A čovek, prema Mitrićevom uverenju, govori različitim jezicima, dakle, nerazumljiv je samom sebi, i njegovom nesavršenstvu je imanentna prolaznost, čak i onda kada porađa duhovna savršenstva koja pobeđuju istoriju i vreme, i koja su, naizgled, trajnija od ljudskog života ili života jedne generacije. Međutim, bez obzira na stvaralačku poliglosiju, čovek svakim umetničkim delom stremi u visinu, da bi Bogu bio bliži, da bi se pomirio s Njegovom promisli i da bi razumeo svoju misiju na zemlji. Iz tog predosećanja i volje za preobraženjem nastala je Mitrićeva knjiga. Ona daje snagu čitaocima da – kako nagovešćuje vizija Crnjanskog – osete skrivene veze između ljudi i stvari, i da požele da, bez obzira na svu tugu koju izaziva, ovaj život pomiluju „blago, rukom“.
1 Videti: http://www.knjizevnost.org/intervjui/1573-radomir-mitri-za-knjievnostorg
